Историја Алексинца

Алексинац
                                                                         

Алексинац лежи у истоименој котлини, која се пружа од Мезграјске пречаге до Сталаћке клисуре, на саставу река Моравице и Јужне Мораве. Сам град заузима простор на обе стране реке Моравице, с тим што се већи део насеља налази на њеној десној страни.Насеља у његовој околини расута су по пространој котлини и на њеном ободу, као и на огранцима оближњих планина: Озрена, Буковика и Јастрепца.Територија општине Алексинац такође је добро насељена и за време Византије, у периоду пре доласка Словена. Са доласком Словена, територију данашње општине Алексинац насељавају Срби. На географским картама из прве половине XII века налази се варош Миларека (римско утврђење кастела Millareca, обновљено за време византијског цара Јустинијана I, у периоду од 530-552.године), која је лежала у близини данашњег Алексинца.Најстарије податке о садашњим српским насељима на данашњој територији општине Алексинац имамо са краја XIV века и то: о Глоговици, Љубешу, Бовну и Липовцу.За настанак Алексинца као насеља од значаја је сама конфигурација земљишта. Алексинац се као насеље најпре формирао у подножју брда Градиште (228м), у јужној половини данашњег села Вакуп, која и данас носи назив Варош, па се одатле преселио на данашњу локацију.Алексинац се од средњевековног села током своје бурне историје развио у привредни, административни, судски, културни, просветни и здравствени центар своје околине. На његов развој у првом реду утицале су саобраћајне везе. У XVI веку нашао се на новом турком Цариградском друму и постао важна станица за преножишта путника, што је условило да у њему почетком XVII века, Турци подигну тврђаву чија посада је имала задатак да штити путнике на друму од хајдука. Развој Алексинца као граничног места према Турској царевини посебно је помогао кнез Милош. Он је Стевчи Михајловићу, кога је послао за ђумургџију (цариника) у Алексинац, казао: „Ја сам науман, тако ако Бог да, да у Алексинцу подигнем велику варош, као кључ сада од Србије, те тако и два главна ђумрука: од турске стране Алексинац, а од ћесарске Београд“. Вредно је поменути да су Јохан Апел и др.Ђорђе Димитирјевић затражили и добили 28.маја 1883. године повластицу звану „Краљевац“ да на површини од 950 хектара могу испитивати и експлоатисати рудно богатство. Након истраживања која су била повољна они су 21. октобра 1887. године извадили нову повластицу под именом „Нови Краљевац“ у величини од 260 хектара и на укупној површини од 1210 хектара почели експлоатацију. Први рудари били су Италијани, које је Апел довео, а од којих су сељаци учили рударски посао. Спиридон Гопчевић 1888. године помиње у околини Алексинца поред налазишта шкриљаца о којима је први писао Сима Лозанић 1878. године налази се и налазиште угља коje је квалитетом негде на средини између каменог и мрког угља, масан је и један од најбољих гасних угљева. Већа производња отпочела је тек 1895. године, а угаљ је имао доста добар пласман на тржишту. Апелови синови продали су 1902. године рудник белгијском инжињеру Емилу Фроману који ангажује немачког геолога Бајшлага да изврши истраживачке радове. Пошто су истраживања показала одличне резултате, окуплио се 66 белгијских акционара и 11. маја 1903. основало „Безимено друштво за експлоатацију Алексиначког рудника“ са седиштем у Бриселу. Рудник је национализоаван 5. децембра 1946. године. Нажалост, након велике катастрофе у којој је погинуло 90 рудара, а која се догодила 17. новембра 1989. године, Алексиначки рудници су затворени.Велики допринос Алексинчани су дали и у Првом и Другом светском рату. Они су делили судбину Србије која је у Првом светском рату изгубила трећину становништва, односно половину одраслог становништва.

Прота Стеван Димитријевић (1866-1953)

Теxничка Школа



Година рођења професора Протојереја Стевана Димитријевић је 10. јануар 1866. у Алексинцу.
- По завршетку гимназије уписује учитељску школу и након завршеног првог разреда прелази на Београдску богословију.
- 1887. у Липовцу ради као учитељ при манастиру Св. Стефан.
- 1890. постаје вероучитељ у Нишкој гимназији. Након три године по препоруци Митрополита Михајла уписује Кијевску Духовну академију.
- 1899. Њ.К.В Александар I Обреновић магистра Стевана Димитријевића поставља указом за професора Богословско-учитељске школе у Призрену.
- Оснивач је новчаног фонда из заоставштине Симе Игуманова за помагање најсиромашније.
- 1912. године учествује у ослобађању српских територија од Турака на Косову и Метохији и организује живот и просветан рад. Сведок је времена када је вршен геноцид над српским народом, протерано је 150 000 Срба.

- Из заробљеништва се враћа 3. новембра 1918. године. У овом периоду протерано је око 130 000 Срба са Косова и Метохије.
- 1920. године изабран је за првог декана Богословског факултета у Београду.

- 1947. године на Коларцу промовисан је у почасног доктора теологије и члан Историјског института САНУ.
- 1936. године додељен му је краљев орден Белог орла III реда за служење отаџбини и српском народу.
- 1937. године Њ.К.В. Ђорђе II, краљ Грчке проглашава га за почасног доктора атинског универзитета.
- За време свог просветног рада био је професор четворици српских патријарха: Варнави, Гаврилу Дожићу мученику логора Дахау заједно са Св. Владиком Николајем Велимировићем, Герману и патријарху Павлу.

- Прота Стеван Димитријевић упокојио се 24. новембра 1953. године и након опела и поште у цркви Св. Марко у Београду 27. новембра, мошти су пренешене у спомен-цркви на Старом гробљу и поред велике забране од комунистичке власти.
- Сву своју имовину оставио је граду и тадашњој Учитељској школи. На имању оставштине је и објекат ове школе.

https://www.tehskolaal.edu.rs/

http://www.aleksinac.org/

https://www.portalmladi.com/kultura-na-dar-grad-aleksinac/

https://www.youtube.com/watch?v=Kr8YQ7u7spg


Comments